Poniznost nije nešto, ča človik jednostavno ima, vježba ili čini. Poniznost se mora naučiti; ona je životno držanje, nutarnji stav srca i oblikuje žitak. Prem je u poslidnje vrime postalo „moderno“, pri različni prilika reći: „U poniznosti prihvaćam ovu službu“ ili „U poniznosti preuzimam ovu odgovornost“, takove riči dostkrat ostaju nek naučena formula, prez diblje uvjerljivosti. Istinska poniznost zahtijeva veliku hrabrost. Ponizan človik je tih i nenametljiv; ne išće prvo mjesto, ne zvišava samoga sebe i ne nameće se drugim. On se zna povući, da bi drugi mogli dojti do izražaja. U svitu obilježenom samopromocijom i željom za priznanjem, poniznost se ne gleda vrlinom; čudakrat se pogrišno tumači kot slabost. Ali ravno u toj tihoj snagi krije se nje prava veličina.
 

U molba pri naticanji za neko namješćenje i posao nabroju se različne sposobnosti, spomenu se tečaji i obrazovanja, iako je to nek vozačka dozvola, neki kompjutorski program, hitri ekspres-tečaj ili nezavršen študij. Kumaj ki veli, ča je izostalo, ča se nije naučio ter tako ostaje manjak. O obrazovanju ljudskosti, o empatiji, pravih talentov, nadarenj i karizmov, ki činu človika, govori se kumaj ili nikada.
 

Poniznost – hrabrost za služenje – jedna je od velikih darov danih človiku. Ona je bliska skromnosti i s njom je diboko povezana. Nadržanje/Hvalisavost, oholost i uznositost ostaju joj tudji. Poniznost se ne razmeće/nanjedrži niti išće priznanje; ona se povuče, uzmiče i povlači u tišinu. Nenametljiva je i blaga, tiha u svojem nastupu, a ipak ne ostaje neopažena. Ar nje snaga ne dojde iz buke ni iz vanjskoga sjaja, nego iz dibine srca, ko zna služiti. Poniznost nikada ne govori: „To meni pripada, na to imam pravo!“ On, ki živi poniznost, ne poziva se na svoja prava, nego pruža ruke i stavlja ih u službu. Otvara oči i uši za potriboće drugih, ne zatvara se pred mukom niti se prestraši pred onim, ča je teško i bolno. Ne shranja se u zaslipljujućem sjaju ovoga svita, nego ostaje stalan i postojan u istini i pripravan služiti, kade je to potribno. Hrabrost za služenje ne dojde sama od sebe, niti je moguće nju lakocjeno kupiti, nego se mora poučavati, učiti i vježbati. I ravno ta hrabrost oblikuje človika i čini ga istinskim človikom. Hrabrost za poniznost čini človika velikim. Poniznost nije prećutljiva, cendrava, ni proračunata, nego raskošna. Dobro bi nam pristajala u svitu “nanjedržanja”, razmetanja, posebno med onimi, ki sebe nazivaju kršćanom. Ne zato da su kršćani savršeniji ili bolji, nego zato ča gledaju u Boga i vjeruju u Boga. Bog je poniznost, velikodušna ljubav, On, ki se troši za ljude i za ljudski svit, i ako preveć puti muči, šuti.
 

Iskati i pronajti poniznoga Boga, to je iskren post, čuda već od bilo kakovih tehnikov prehrane ili postnih pravil. Na to nas kani korizma, četrdeset dani pred Vazmom ohrabriti, da bi se na Vazam probio pravi, istinski život. Ta život znači: goristanje, nazočnost u Bogu i budućnost s Bogom, i hrabrost susresti raspetoga i goristaloga Jezuša Kristuša u ovom svitu, ki je ranjen i žaja i hlepi za životom.
 

Vazmeni život je pravi život, život u punini, neograničen, nadilaženje svih pokušajov, ki človika želju poniziti, uplašiti, ograničiti i prikovati.

Tako more i ljetošnja korizma pred Vazmi postati blagoslov i oživiti život.

Slika: Pixabay