Pred nekoliki ljeti imala sam jedan san, koga se rado spomenem i danas. Ovde ide za jednu scenu, u koj sam bila suspendirana u zraku, stojeći na njemu kot da je tlo. Uza mene je stao negdo, človik, morebit i ne, ar iako mu je rublje bilo ljudsko, činilo se je, da je zamotan u bijelu halju, vlasi su mu bili do ramena otprilike, lice mu se nije moglo viditi od sunca.

Zapravo, lice mu je bilo sunce. Ili činilo se je, da on i sunce dilu svitlo. Nije me zaslipilo, ipak. Vidila sam čisto. Kroz to svitlo ugodalo mi se je, razabrati njegov posmih, od uha do uha. Onda je rukom pokazao na veliki vinograd pod nami. Bili su to nepregledni redi trsov, zelenilo, uredna polja. Zatim sam počela spušćati se, kot nevidljivim dizalom, doli prema tomu zelenilu. Ali već ga nisam mogla viditi: nastupilo je kratko zatajenje svisti ravno pred budjenjem. Spustio me je najzad na zemlju. Doslovno i u prenesenom značenju.
 

Točno sam znala, ča je san kanio reći, premda mi nije bilo jasno kako. Sanjala sam ga u periodi, kada nisam imala stalno zaposlenje, a moj poziv pisanja sam ignorirala kot boemsku bedavost, od čega sam se htila osloboditi, ar „od toga nije kruha“. Krivo.
 

Uglavnom pale su mi dvi asocijacije na pamet po toj sanji: jedna o žetvi i djelači, ku čuda puti citiramo u molitvi za zvanja (prisp. Lk 10, 1-9), ter ona Jezuševa prispodoba o trsu i rozgva (prisp. Iv 15). Sada, iako su te slike jasne same po sebi, kakove veze one imaju s momentanom situacijom, druga je stvar. Gledajući najzad, željilo se je reći slijedeće: Ako ostaneš uz mene, vidit ćeš, da te čeka „vinograd“, odnosno čuda toga, na čem će biti potribno djelati. I zaistinu je bilo tako.
 

I vinograd, i bilo ka druga djelatnost na zemlji, donosu urodju. O urodji ne odlučujemo mi. O urodji, o sâdu, odlučuje Gospodin. Mi ga za vrime našega života nećemo morebit ni viditi. Ali je važno, da se odazovemo tomu, za ča nas zove, ar je putovanje isto tako važno kot i odredišće, cilj. Kakove sada to veze ima s Preobraženjem Gospodinovim? Ima, ima. Petar, Ivan i Jakov svidoču Jezuševoj promjeni izgleda i držanja, dokle ga obasjava silno svitlo. Razgovara s Ilijom i Mojzešom, ki prebivaju u Božjoj slavi. Apoštoli, ke je pozvao sa sobom, presenećeni su i zaspu. Kako bi gdo mogao u takovom hipcu zaspati?! Bog je iscrpljujući za naše uske, ljudske kapacitete. Ali ima ča u sanji, ča nas diblje povezuje s njim. Sanj je odmor za tijelo, ali je period obnavljanja i stavljanja svita na čekanje, dokle mi projdemo počinuti s Gospodinom. Istu funkciju bi tribala imati molitva. Sada bilo bi super, da moremo dovijeka spati, blaženi u Jezuševoj nazočnosti, ili, kako Petar veli „načinit šator“. Ne ide to tako. Jezuš triba našu budnost, naše ruke, našu pozornost, da se proslavi. More se proslaviti svagdir: u obitelji, na poslu, u vlastitom stvaralačtvu, na fari, dokle u vrtu klečimo i sadimo biljke, kada se igramo s ditetom, dokle služimo sakramente ili ih primamo, kada u betegu podvaramo sebe ili drugoga betežnika … popis je nepregledan.
 

Sada će biti jedna zadaća, zutra ča drugo. Nešto će nam se oduzeti. Drugo dati. Ne moremo stalno obradjivati istu brazdu zemlje, niti imati izvrsne rezultate.
 

Ali najbolje od svega je ono, ča se putem dogadja s nami: mi se preobražavamo.

Slika: Pixabay